“За епску снагу” којом је “обликовао
мотиве и судбине из историје своје земље” у роману “На Дрини ћуприја”, на
данашњи дан 1961. Иви Андрићу је уручена Нобелова награда за књижевност.
Нобелову награду сматрам као изузетно признање за целокупну књижевност моје земље – скромно је прокоментарисао Иво Андрић када је примио вест о томе да је управо он добио признање Шведске краљевске академије и тако претекао енглеске књижевнике Лоренса Дарела и Грема Грина, Американца Џона Штајнбека и Италијана Алберта Моравија који су са њим били у најужем избору.
Моја домовина је заиста „мала земља међу световима“, како је рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она дâ свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим……
Остао је упамћен за сва времена по свом говору који је касније објављен у оквиру Андрићевих Сабраних дела под насловом „О причи и причању“:
Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности..…..
Осим Иве Андрића који је добио
Нобелову награду за књижевност, лауреати 1961. године били су: Американац
Мелвин Калвин (добитник награде за хемију), Немац Рудолф Месбауер и Американац
Роберт Хофштатер (за физику), Американац Ђерђ фон Бекеши (за медицину) и Даг
Хамаршелд, коме је постхумно додељена Нобелова награда за мир.
Андрић је у Стокхолм отпутовао 5.
децембра, у друштву супруге Милице Бабић-Андрић. Награду му је на дан смрти
Алфреда Нобела, 10. децембра 1961. године, уручио шведски краљ Густав VI у
раскошној дворани Концертне палате Шведске академије.
Иво Андрић је стајао на месту на
коме су пре њега били Хенрик Сјенкијевич, Рабиндранат Тагоре, Анатол Франс,
Џорџ Бернард Шо, Андре Жид, Томас Елиот, Ернест Хемингвеј, Албер Ками…
Актив професора Српског језика и књижевности
Пољопривредно-ветеринарске школе са домом ученика „Свилајнац“, 10. 12. 2021. године
